Iako je pro­sla­vi­la 50. ro­đen­dan po­sled­njih da­na 2016. go­di­ne nje­na ene­gri­ja sa­mo do­bi­ja na in­te­zi­te­tu. Ma­ke­don­ska pop di­va Ka­li­o­pi na­lik je Ti­ni Tar­ner ko­ja je ubi­je­di­la da jed­na ka­ri­je­ra ne mo­ra da se za­vr­ši kad čo­vjek uđe u ne­ko zre­lo do­ba. Pje­va­će, ka­ko ka­že, dok je glas slu­ži.
- Dok bu­de gla­sa, ener­gi­je i zdra­vlja ni­ka­ko ne od­u­sta­jem od mu­zi­ke. Kroz ener­gi­ju Ti­ne Tar­ner sam shva­ti­la da je to i te ka­ko mo­gu­će - ka­že Ka­li­o­pi.
Vo­đe­na lju­ba­vlju pre­ma ži­vo­tu, po­ro­di­ci, ka­ri­je­ri, pri­ja­te­lji­ma, mu­zi­ci, pu­bli­ci ne­iz­mjer­no vje­ru­je u emo­ci­je i tvr­di da se naj­bo­lje stva­ri do­ga­đa­ju upra­vo zbog njih.
- Ako pru­žaš lju­bav iako ne tra­žiš da ti se vra­ti istom mje­rom oče­kuj naj­bo­lje – ka­že Ka­li­o­pi.
U in­ter­vjuu za „Dan” Ka­li­o­pi ot­kri­va naj­ljep­še do­ga­đa­je u mi­nu­loj go­di­ni i pla­no­ve za bu­duć­nost, šta je na­u­či­la i če­ga se od­re­kla...
Do­ga­đaj po ko­jem ću pa­ti­ti 2016. go­di­nu...
- Bo­že dra­gi, od to­li­ko do­ga­đa­ja ko­ji su bi­li tu­žni za­to što su oti­šli ve­li­ki umjet­ni­ci, ne­vje­ro­vat­no ve­li­ka mu­zič­ka ime­na, iz­gu­bi­li smo stvar­no pu­no u 2016, ne mo­gu se sje­ti­ti li­je­pog tre­nut­ka. Pro­sto sve li­je­po pa­da u vo­du zbog to­ga što su oti­šli lju­di po­put Prin­ca, Dej­vid Bo­u­vi­ja, Le­o­nar­da Ko­e­na, Džor­dža Maj­kla i le­gen­dar­ne Esme Re­dže­po­ve. Pro­sto kad po­mi­slim na 2016. me­ni ni­šta ne pa­da na pa­met ne­go da smo iz­gu­bi­li ta­ko dra­go­cje­ne lju­de. Oti­šao je ve­li­ki li­der Fi­del Ka­stro ko­ji je uni­štio jed­nu od mo­jih naj­ve­ćih že­lja da odem na Ku­bu dok je on još živ.
Pro­vod ko­ji ću pam­ti­ti....
- Naj­ljep­ši pro­vod bio je moj ro­đen­dan. De­fi­ni­tiv­no moj ju­bi­lar­ni ro­đen­dan za ko­ji su pri­je sve­ga bi­li za­du­že­ni Ro­meo Gril, ko­ji mi je po­klo­nio pje­smu da bih je ja po­klo­ni­la svo­jim fa­no­vi­ma. No­va pje­sma „Ro­đen­dan” i na­rav­no ve­li­ko sla­vlje ko­je su mi pri­re­di­li mo­ji dra­gi pri­ja­te­lji. Dan je pro­šao sim­bo­lič­no u dru­že­nju sa lju­di­ma ko­ji me vo­le, sa pri­ja­te­lji­ma iz me­di­ja, tu su bi­li i mo­ji fa­no­vi ko­ji su bi­li pre­sreć­ni što ima­ju no­vu pje­smu i na­rav­no ve­če sa mo­jim pri­ja­te­lji­ma i iz­ne­na­đe­nje ko­je ću za­u­vi­jek pam­ti­ti.
U mi­nu­loj go­di­ni sam na­u­či­la....
- Ka­ko da se naj­bo­lje iz­bo­rim sa tu­gom i str­plje­njem. Jed­no­stav­no čo­vjek na­u­či ka­ko da za­šti­ti se­be, a da pri tom ne uma­nji ni gram svo­je ener­gi­je i emo­ci­je. Ja se i da­lje da­jem bes­kraj­no, je­di­no ta­ko umi­jem i znam, ali jed­no­stav­no na­u­či­la sam da bu­dem str­plji­vi­ja. Da to sam na­u­či­la u mi­nu­loj go­di­ni.
Moj plan za 2017...
- Moj plan je da bu­dem sreć­na, a to pod­ra­zu­mi­je­va pu­no kon­ce­ra­ta, no­vih pje­sa­ma, dru­že­nja s fa­no­vi­ma, sa me­di­ji­ma. Mo­ja uobi­ča­je­na ži­vot­na pri­ča. Nek tra­je dok tra­je i ka­ko tra­je!!!!
Pu­to­va­nje ko­je me naj­vi­še ob­ra­do­va­lo...
- Lje­to­va­nje, mo­žda je to i naj­ljep­ši do­ga­đaj po ko­jem ću pam­ti­ti 2016. Lje­to­va­nje sa mo­jim si­nom Pa­kom. Pu­to­va­la sam autom iz Ma­ke­do­ni­je do Švaj­car­ske. Bi­li smo na Ci­ri­škom je­ze­ru on­da smo išli za Mon­trej. Pam­ti­ću sva­ki ki­lo­me­tar i sva­ki tre­nu­tak jer je Pa­ko bio moj vo­dič, a ja sam pro­sto uži­va­la. Bi­lo je div­no jer mi ima­mo ja­ko ma­lo pri­li­ke da se vi­di­mo. On ra­di i sve ma­nje ima vre­me­na, ali ko­ri­sti­mo sva­ku pri­li­ku da uži­va­mo u za­jed­nič­kim tre­nu­ci­ma.
Osim mu­zi­ke is­pu­nja­va me...
- Is­pu­nja­va me dru­že­nje sa pri­ja­te­lji­ma. Vo­lim kad uđem u ku­hi­nju i sku­vam ne­što za njih. Vo­lim pu­to­va­nja. Iako če­sto pu­tu­jem zbog po­sla, ne mo­gu se skra­si­ti na jed­nom mje­stu, mo­ram da odem ma­kar na dan dva. Jed­no­stav­no imam osje­ćaj da ka­ko go­di­ne pro­la­ze da mi vri­je­me sve vi­še iz­mi­če iz ru­ku i on­da že­lim da ugra­bim po ko­ji mo­me­nat...
Pje­sma lju­bi­mi­ca...
- Sve su mi pje­sme lju­bi­mi­ce. Sva­ka ima svo­ju pu­bli­ku, sva­ka no­si pri­ču jed­nog vre­me­na... Naj­vi­še vo­lim kad pu­bli­ka od­re­a­gu­je na pje­sme i kad vi­dim ko­ja je nji­ma naj­dra­ža ili sa ko­ji­ma se iden­ti­fi­ku­ju.
Me­lem za mo­ju du­šu je...
- Mo­ja pu­bli­ka.
Da ni­sam umjet­nik bi­la bih...
- Asi­stent umjet­ni­ku.
Zbog ka­ri­je­re sam se od­re­kla...
- Naj­vi­še svog vre­me­na. Ma­da ni­sam se od­re­kla to je bi­la mo­ja od­lu­ka. Ka­žu da u lju­ba­vi ne po­sto­je žr­tve i ne po­sto­je od­ri­ca­nja. Po­što je mo­ja naj­ve­ća lju­bav mu­zi­ka, iako ne uma­nju­jem lju­bav pre­ma svom dje­te­tu, po­ro­di­ci, pri­ja­te­lji­ma. Po­sve­ti­la sam se ovom pu­tu jer sam vje­ro­va­la da sam du­žna svo­jim ta­len­tom, ko­ji mi je od ne­ba dat, da usre­ćim lju­de. Mi­slim da ni­sam po­gri­je­ši­la. Jer oni ko­ji te vo­le uvi­jek na­đu ra­zu­mi­je­va­nja za ne­ke tvo­je ne­sto­stat­ke ili ma­njak vre­me­na. Ako sam ne­ko­me du­žna svog vre­me­na, ako sam du­žna maj­čin­stva to je mo­je di­je­te, ali on i dan-da­nas umi­je da mi ka­že ka­ko je po­no­san na me­ne.
Ko gr­li bez do­di­ra...
- Po­gled. U oči­ma se na­đe li­je­ka za sve. Ta­mo se vi­di i ostva­ri naj­ve­ća lju­bav. Mi u Ma­ke­do­ni­ji ima­mo tu div­nu ri­ječ gu­šni me – pri­gr­li me, a oči­ma se naj­bo­lje gr­li.
Iz tak­ta me iz­ba­ci...
- Kad su lju­di ne­mar­ni i zlo­če­sti u smi­slu da ni­su do­volj­no svje­sni svo­jih ljud­skih kva­li­te­ta on­da po­sta­ju sla­bi i pla­si­ra­ju iz­van se­be ne­što što upra­vo go­vo­ri ko­li­ko su sla­bi.A.Š.


No­ve pje­sme su za no­ve ge­ne­ra­ci­je

Pu­bli­ka me po­is­to­vje­ću­je sa...
- I „Ko­fer lju­ba­vi” i „Ba­to” su za­u­sta­vi­li vri­je­me. Po­sta­li su stvar­no van­vre­men­ski hi­to­vi ko­je slu­ša­ju i mla­di i sta­ri. I „Cr­no i bi­je­lo” i „Vu­či­ca” i „Me­lem” se ja­ko pu­no slu­ša­ju. Vje­ro­vat­no su mla­đe ge­ne­ra­ci­je na­sle­đi­va­le od pret­hod­nih tu lju­bav pre­ma pje­smi. Ni­sam sta­la ni­ti od­u­sta­la. Pri­sut­na sam, gra­dim svo­ju pri­ču, a mo­ja pri­ča se ne te­me­lji na te dvi­je pje­sme. No­ve pje­sme su za no­ve ge­ne­ra­ci­je, za ovo vri­je­me.